Bez škole šta bi mi?! Ogledi iz istorije obrazovanja u Srbiji i Jugoslaviji od 19. veka do danas

Институт за новију историју Србије вас обавештава да је из штампе изашао зборник радова Без школе шта би ми?! Огледи из историје образовања у Србији и Југославији од 19. века до данас кога је заједно са проф. др Александром Илић Рајковић уредила др Сања Петровић Тодосијевић, научна сарадница нашег Института. Зборник радова "Без школе шта би ми?! Огледи из историје образовања у Србији и Југославији од 19. века до данас" је прво заједничко издање Института за новију историју Србије и Института за педагогију и андрагогију Филозофског факултета Универзитета у Београду. У збронику Без школе шта би ми?! Огледи из историје образовања у Србији и Југославији од 19. века до данас можете читати радове: Александре Илић Рајковић, Наташе Вујисић Живковић, Љубинке Трговчевић, Ане Столић, Љиљане Станков, Јована Миљковића, Ђурђе Максимовић, Зорана Јањетовића, Љубинке Шкодрић, Сање Петровић Тодосијевић, Ладе Дураковић, Милице Секуловић, Срђана Милошевића, Драгомира Бонџића, Владимира Џиновића и Иване Ђерић. У Зборнику је објављен последњи интервју са, пре неколико дана преминулим, проф. др Николом Поткоњаком (1924-2021).

Више о зборнику


Зборник под насловом Без школе шта би ми?! Огледи из историје образовања у Србији и Југославији од 19. века до данас кога су уредиле проф. др Александра Илић Рајковић и др Сања Петровић Тодосијевић представља резултат сарадње Института за новију историју Србије и Института за педагогију и андрагогију Филозофског факултета Универзитета у Београду. Настао је са превасходним циљем да се укаже на све фазе и различите аспекте дугог и сложеног процеса „уласка“ друштва у целини „у школу“, која није у свим временима вреднована и позиционирана на исти начин али и да скрене пажњу на последице, сада већ трајне и систематске маргинализације образовних институција које имају кључну улогу у процесу модернизације и еманципације друштва. Намера уредница као и аутора и ауторки текстова који су се нашли у Зборнику је била да пруже увид у један од најсложенијих процеса другог трајања тј. процес борбе за модеран образовни систем који у условима српског и југословенског друштва као и у условима постјугословенских друштава траје од 19. века до данас. Ослањајући се али и полазећи од онога што је већ речено, жеља уредница је била да на једном месту окупе, не само,  истраживаче и истраживачице  који су својим радом везани за различите образовне и научно истраживачке институције у Србији и у  региону, већ се проблемима из домена историје образовања баве у оквиру различитих научних дисциплина, у овом случају: историје, педагогије, психологије и музикологије, свесне да се ради о дисциплинама које се у многим сегментима преплићу.  Постичући мултиперспективност и мултидисциплинарност желеле су да нагласе како се истраживању проблема из домена образовања може приступити са различитих страна, из различитих методолошких оквира. Овакав приступ омогућио је јасније сагледавање: континуитети и дисконтинуитети који су најчешће успостављани у периодима осмишљавања и оживљавања великих школских реформи, изградње различитих делова (не)јединственог образовног система попут установа за предшколско образовање али и образовање одраслих, основне школе, средње школе, универзитета, система у целини, различитих образовних пракси мање односно више толерантнеих и инклузивних међу којима је посебна пажња поклоњена укључивању већег броја девојчица, девојака и жена у образовни систем, пракси које се у контексту дугог трајања могу читати и као институције попут школске обавезе и надзора, места различитих наставних предмета попут музичког образовања тј. хорског певања у контексту успостављања нове политике образовања и васпитања, односа државе према школовању националних мањина.