Штампа

"СРБИ И РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ (Узроци и последице)"

Крајем фебруара 2002. године Министарство за науку и технолошки развој Србије (МНТР), после проведененог поступка међународних стручних рецензија и других консултација стручних тела, прихватило је да у целини финансира пројекат Института за новију историју Србије - Срби и распад Југославије (Узроци и последице). На Пројекту су ангажовани сви стручни сарадници института. Руководилац реализације Пројекта је др Миле Бјелајац, научни саветник ИНИС-а.

Пројекат је у својој основи припада области историјске науке, али у току његове реализације у пуном обиму ће се примењивати мултидисциплинарни приступ. У току израде Пројекта, обављене су консултације са страним институтима и истакнутим научницима који се баве историјом југоисточне Европе. Они су изразили спремност да се активно укључе у сарадњу током његове реализације.

У пројекту Српски фактор и распад Југославије (Узроци и последице) дефинисани су у предмет истраживања, конкретни садражаји и постављен ближи циљ истраживања, али и назнечени правци рада за даљи период. Усвојени предлог Пројекта такође реферише о стању истражености наведених области у Југославији и свету.

Приликом конципирања Пројекта пошло се од констатације да постоји појачан интерес за Балкан и Југославију у свету, који је у последњих десет година стимулисао продукцију (неколико хиљада наслова) монографија, студија, мемоара, чланака. Одржане су десетине углавном мултидисциплинарних научних или експертских конференција, округлих столова и wорксхоп-ова широм света. На светским универзитетима повећан је број магистарских и докторских истраживања на ову тему. Темом Балкана се баве специјализовани владини или универзитетски институти (обично Центерс фор Руссиан анд Еаст Еуропеан Студиес, или Тхе Ресеарцх Институтес фор Соутх Еаст Еуропе). У многим западним и средњеевропским земљама основани су важни документациони центри који сервисирају потребе влада али и осталих истраживача. Ако прихватимо анализе признатих западних експерата (Г. Стокес, Ј. Лампе, Д. Русиноw, И. Беренд, Л. Цохен, С. Wоодwард, С. Павлоwитцх, Ј. Аллцоцк, Р. Брообакер, М. Тодорова, Р. Хаyден, В. Голдсwортхy, С. Кент и др), можемо утврдити да је у већини случајева код објављених радова реч о ''инстант историји'' (Инстант хисторy). Историчарима недостају релевантни извори. Упућени су да се ослањају на медије и лично искуство. Квалитет угрожава карактер старије научне продукције, селективно коришћење већ постојећих извора и политичко сврставање аутора. Неки међу експертима упозоравају на штетност поједностављених теорија којима се покушава објаснити Балкан и југословенска криза. Постоји консензус да без обзира на квалитет појединих радова они имају великог утицаја на политичаре (нпр. књиге о Босни и Косову). У земљама југо-наследницама, потреба да историјска наука легитимише мотиве сецесије поново су отежали стање у разумевању узрока као и грађанске ратове који су наступили у последњој деценији 20. века.

Други подстицај формулисању Пројекта, његових садржаја и циљева, дошао је као резултат нашег увида у приступ и истраженост теме у самој земљи. Више историјских института ангажовано је на појединим темама, као и појединци са универзитета. Политиколошка и социолошка аналитика иду испред, али им мањкају проверена историјска знања, много се барата претпоставкама. Уочени су проблеми досадашње интерпретације предисторије распада југословенских структура. Писано је критички о резултатима југословенске историографије до 1991. године. Њене слабости биле су најевидентније за период СФРЈ (дихотомија нормативно-стварно). Распад државе омогућио је слободније писање о некадашњим табу темама, објављена је важна архивска грађа, хронологије, савременици су се огласили мемоарима и дневницима. Посебно су бројни радови који су имали у фокусу предисторију кризе 1987-1991 и почетак грађанског рата. Више писаца покушало је, поред улоге домаћих фактора, да сагледа и оцени улогу и интересе међународних чинилаца. Реконструкција и сагледавање глобалног контекста за сада се показала и као најзахтевнији задатак. На овом послу су се нашли новинари, публицисти, најистакнутији актери, цивилни и војни, правници, социолози, политиколози и историчари. Одржан је и већи број мултидисциплинарних скупова у организацији невладиних организација после чега су објављивани зборници радова. Одржани су и међународни научни скупови у организацији ИНИС, ИСИ, Историјског института САНУ. Много је исхитрених и поларизованих одговара. Евидентан је недостатак критичке рецепције и ажурно праћење иностране продукције о овој теми и орјентисање домаћих пројеката на проверу кључних контроверзних места о карактеру српског фактора.

У најкраћем, предмет истраживачког Пројекта је одређивање мере утицаја српског фактора на стварање и разбијање Југославије, његова стварна улога током 70 година њеног трајања, утицај на (не)стабилност Балкана у XX веку и последице по Србе и регион након нестанка СФР Југославије. То је, дакле, искуство од целог једног века. На другим нивоима историјског феномена који одређујемо ка ''срспки фактор'' стоји потреба прецизног сагледавања двојности идентитета (српство-југословенство), карактера те двојности и последице. Надаље предмет истраживања биће подељеност унутар српске нације, поводи, карактер, последице. Од посебног значаја за разумевање простора биће реализација Пројекта у домену предмета - Како су Срби видели друге и како су други видели Србе? У том контексту биће и одговори на питања шта је концепт ''Велика Србија'', ''великосрпска хегемонија'', ''унитаризам''. На крају предметом овог пројекта укључена је анализа -''Случај Југославија'': мултиетничка и верски разнолика заједница - између модерног и ретроградног .

Елементи структуре (садржаја) Пројекта треба да служе валоризовању претходно постављених хипотеза о карактеру српског друштва (његова структура, елите, сељаштво, грађанство, грађанско друштво, идентитет - српство-југословенство, менталитет, начин живота и производње, култура, религија, обичаји, традиција, миграције). Комбинација друштвене и политичке историје даће оне неопходне елементе за проверу најважнијих хипотеза. Мађу њима, садржај Пројекта ће обухватити детаљну операционализацију појма ''Великосрпска хегемонија'' (концепт ''Велика Србија'', ''Унитаризам''), како би се, мерењем свих мерљивих елемената (места доношења најважнијих одлука, национална структура управе на свим нивоима, национална структура у партијама, економска политика и финансије, школство, просветна и културна политика, питања безбедности, односи према и међу верским заједницама и др) на основу доступних извора, овај политички слоган свео на своју праву историјску меру. Ово је од круцијалног значаја јер је појам добио значење саморазумљивог аксиома и постао стандардна политичка формула. Његова употреба прати читав претходни век и евидентно улази у нови. Приближавајући се одговору на кључну хипотезу да ли је југословенско трајање било време српске хегемоније (и у ком облику) за остале јужнословенске народе и националне мањине, одговарамо и на меру утицаја српског фактора у југословенским дешавањима почетком 1990-их. Српски случај поред југословенског има и свој глобални контекс без кога се не може разумети ни слом СФРЈ. Ратови у 20. веку су део светске историје и укључивали су српско питање у шири контекст односа великих сила (тзв. ''Источно питање'', ''Версајски систем'', светски ратови, тампон зона у време ''хладног рата'', ратови за сукцесију 1990-их). Мерећи елементе стварног меримо и политички дискурс (домаћи и страни) посредован медијима, током југословенског трајања и после распада. Револуција и грађански ратови оставили су дуготрајну подељеност унутар српског друства. Ова чињеница је дуго занемаривана из идеолошких разлога и за последицу је имала дефектну историјску свест која се на различите начине репродуковала. Треба истраживачки одговорити како је остваривана политика помирења после 1918. и 1945. године и како је та пракса изгледала ако је упоређујемо са праксом у другим земљама после два светска рата. Пројектом су предивђена детаљна истраживања на овом пољу. Садржај Пројекта обухвата детаљно валоризовање домаће и стране историографије, посебно у наследним земљама, која је настајала из потребе да се разуме југословенска драма и нова балканска криза, али и из других ваннаучних потреба. Више редукционистичких теорија које су понудиле ''успешан'' модел за разумевање балканског проблема такође ће бити предмет анализе у оквиру Пројекта.

Истраживањем српског друштва (конкретних тема из друштвене историје) ми налазимо мерљиве и компарабилне величине за оцену модерности (процеса, континуитета, дисконтинуитета) једног друштва и одговарамо (проверавамо) у јавности (и научној) присутне тезе о ''инкопатибилности различитих цивилизација'' које су довеле до закономерног распада Југославије, односо о карактеру ''источно-бизантијске културе''. Систематизовањем знања о држави и институцијама, политичким организацијама (странкама) и политичком деловању, као и глобалном контексту, најнепосредније се одговара о мери утицаја српског фактора у прошлом веку, а посебно у разбијању Југославије 1991. Ово је изузетно важно за развој критичке друштвене свести, боље разумевање са светом, квалитетнију наставу историје на свим нивоима. ''Српски-југословенски случај'' нису уникум региона или света, цивилизацијски могу се упоређивати у свим елементима са праксом која је владала у своје време, односно на одређеним историјским пресецима. Тек тај компаративан приступ даје праву меру локалног ''случаја''.

Фундаментална истраживања треба да замене ''опште претпоставке'', предубеђења која вуку своје корене из политичког говора. Дакле, пред ИНИС-ом је велики задатак, аналитика постојећег и оригинални истраживачки допринос превазилажењу контроверзи.